Isus se ponovno očitova učenicima na Tiberijadskome moru. Očitova se ovako: Bijahu zajedno Šimun Petar, Toma zvani Blizanac, Natanael iz Kane Galilejske, zatim Zebedejevi i još druga dva njegova učenika. Kaže im Šimun Petar: »Idem ribariti.« Rekoše: »Idemo i mi s tobom.« Izađoše i uđoše u lađu, ali te noći ne uloviše ništa.

Kad je već svanulo, stade Isus na kraju, ali učenici nisu znali da je to Isus. Kaže im Isus: »Dječice, imate li što za prismok?« Odgovoriše mu: »Nemamo.« A on im reče: »Bacite mrežu na desnu stranu lađe i naći ćete.« Baciše oni i više je ne mogoše izvući od mnoštva ribe. Tada onaj učenik kojega je Isus ljubio kaže Petru: »Gospodin je!« Kad je Šimun Petar čuo da je to Gospodin, pripaše si gornju haljinu, jer bijaše gol, te se baci u more. Ostali učenici dođoše s lađicom vukući mrežu s ribom jer ne bijahu daleko od kraja, samo kojih dvjesta lakata.

Kad iziđu na kraj, ugledaju pripravljenu žeravicu i na njoj pristavljenu ribu i kruh. Kaže im Isus: »Donesite ribâ što ih sada uloviste.« Nato se Šimun Petar popne i izvuče na kraj mrežu punu velikih riba, sto pedeset i tri. I premda ih je bilo toliko, mreža se ne raskinu. Kaže im Isus: »Hajde, doručkujte!« I nitko se od učenika ne usudi upitati ga: »Tko si ti?« Znali su da je Gospodin.

Isus pristupi, uzme kruh i dade im, a tako i ribu. To se već treći put očitova Isus učenicima pošto uskrsnu od mrtvih.

Nakon doručka upita Isus Šimuna Petra: »Šimune Ivanov, ljubiš li me više nego ovi?« Odgovori mu: »Da, Gospodine, ti znaš da te volim.« Kaže mu: »Pasi jaganjce moje!« Upita ga po drugi put: »Šimune Ivanov, ljubiš li me?« Odgovori mu: »Da, Gospodine, ti znaš da te volim!« Kaže mu: »Pasi ovce moje!« Upita ga treći put: »Šimune Ivanov, voliš li me?« Ražalosti se Petar što ga upita treći put: »Voliš li me?« pa mu odgovori: »Gospodine, ti sve znaš! Tebi je poznato da te volim.« Kaže mu Isus: »Pasi ovce moje!« »Zaista, zaista kažem ti: Dok si bio mlađi, sam si se opasivao i hodio kamo si htio; ali kad ostariš, raširit ćeš ruke i drugi će te opasivati i voditi kamo nećeš.« A to mu reče nagovješćujući kakvom će smrću proslaviti Boga. Rekavši to doda: »Idi za mnom!«

I nitko se od učenika ne usudi upitati ga: „Tko si ti?“ Znali su da je Gospodin.

Rečenica koja, shvaćena u doslovnom smislu, za događaj ispričan u ovom izvještaju, baš i nema puno smisla. Jer, zamislimo da smo ondje – na obali zajedno s Isusom i učenicima, pri onom neobičnom doručku: ljubljeni učenik prepoznao je Gospodina, Petar je prema njemu poletio plivajući, ostali učenici došli s lađicom. I doručkuju: Isus im je na pripravljenoj žeravici pristavio svoju ribu i kruh.

Rečenica nema smisla, jer:

    • Ako znaju da je Gospodin, zašto onda imaju potrebu upitati ga „Tko si ti?“ I, još k tomu, zašto se to pitanje ne bi usudili pitati ako nisu sigurni da je to on?
    • A ako nisu sigurni da je to on te ga to žele pitati, kako onda da rečenica koja odmah zatim slijedi kaže „Znali su da je Gospodin“?

Ne radi se tu toliko o doslovno shvaćenoj opisanoj epizodi, većma se radi o postapostolskoj zajednici, o Crkvi – dakle i o nama! Zajednica vjernika ima iskustvo Gospodinove prisutnosti (Znali su da je Gospodin.), ali prolazi i kroz razdoblja u kojima su pitanja puno jača od iole zamislivih dobačaja odgovorâ („Tko si ti?“) – tada, u tim razdobljima, u zajednici vjernika pulsira ovo pitanje koje žude postaviti – žele dobiti, a ono barem još jedanput, potvrdu da je to stvarno on, da je među njima djelatan, da ih nije ostavio. A opet, teško se usude pitati ga (možda zato jer bi to značilo manjak pouzdanja?).

Iskustvo je to naše dakle – iskustvo zajedničko (Crkve), ali i pojedinačno (iskustvo osobne vjere i sumnje).

A kako se Gospodin pokazuje, kako dolazi ususret našim sumnjama, pitanjima i nesigurnostima?

Dolazi kao dar, dolazi euharistijski.

S tim u vezi, primijetimo par detalja:

    • Isus učenike pita: „Dječice, imate li što za prismok?“ Zgođušna ova riječ, prismok. Osobno ne znam da sam je igdje drugdje sreo nego u našem prijevodu Svetog pisma na hrvatski jezik. Prismok – kao zalogajčić, jauzna, mali obrok, ovdje kao neka vrst doručka. A onako kako ga koristi Isus, označava jelo koje se sastoji od komada kruha na koji se nešto stavlja – npr. komad na žaru pečene ribe. Dakle: Isus od učenika moli ribu koju bi stavio na svoj kruh! A kruh dakle on sa sobom već do-nosi: on je kruh koji se daruje! Euharistijska dakle slika!
    • Kad iziđu na kraj, ugledaju pripravljenu žeravicu i na njoj pristavljenu ribu i kruh. Učenici su se vratili s velikim ulovom na obalu. Ali primijetimo: Isus pristavlja svoju ribu i kruh! Ponovno možemo vidjeti upućivanje na euharistijske darove – ova riba i kruh njegov su dar učenicima! Gospodin nam se daruje u euharistiji.
    • Kad je Šimun Petar čuo da je to Gospodin, pripaše si gornju haljinu Petar čini ono što slušamo da je Isus činio u evanđeoskom izvještaju Velikog četvrtka: A Isus … usta od večere, odloži haljine, uze ubrus i opasa se. Nalije zatim vodu u praonik i počne učenicima prati noge i otirati ih ubrusom kojim je bio opasan. Opasivanje kao priprema za pranje. Opasivanje kao znak priprave za služenje! Euharistija je Isusovo do samog kraja izlijevanje ljubavi za čovjeka, za ljude. Sada Šimun Petar, u ovoj epizodi, počinje činiti kao i Isus!

Dakle, kad god se okupljamo na euharistiju, Gospodin dolazi među nas – prisutan u darovima koje je on za nas pripravio.

A dolazi i prisutan je i svaki puta kada se, poput njega i – u ovoj epizodi –  Šimuna Petra, opasujemo eda bismo drugima služili.