Elizabeti se navršilo vrijeme da rodi. I porodi sina. Kad su njezini susjedi i rođaci čuli da joj Gospodin obilno iskaza dobrotu, radovahu se s njome.

Osmoga se dana okupe da obrežu dječaka. Htjedoše ga prozvati imenom njegova oca — Zaharija, no mati se njegova usprotivi: »Nipošto, nego zvat će se Ivan!« Rekoše joj na to: »Ta nikoga nema od tvoje rodbine koji bi se tako zvao.« Tada znakovima upitaju oca kojim ga imenom želi prozvati. On zaiska pločicu i napisa: »Ivan mu je ime!« Svi se začude, a njemu se umah otvoriše usta i jezik te progovori blagoslivljajući Boga.

Strah obuze sve njihove susjede, a po svem su se Gorju judejskom razglašavali svi ti događaji. I koji god su čuli, razmišljahu o tome pitajući se: »Što li će biti od ovoga djeteta?« Uistinu ruka Gospodnja bijaše s njime.

 

 

Epizoda u kojoj Zaharija susreće anđela dok se nalazi u svetištu epizoda je koja se po njega naizgled završava neslavno: zbog njegovih riječi anđeo mu začepi usta, tako te je Zaharija u muku sve do ovoga časa, kada mu se „umah otvoriše usta i jezik te progovori blagoslivljajući Boga“.

Mnogi katolik shvatit će na ovaj ili onaj način Zaharijinu šutnju kao svojevrsnu kaznu, jer: nije odgovorio onako kako je odgovorila Marija (kojoj anđeo dakako govora ne zatire).

Pa ipak, ne bi li smo šutnju u kojoj je Zaharija proboravio mogli promatrati i kao blagoslov?

Šutnja je sveto vrijeme i prostor koje nam je dano eda bi riječi koje se iz naših usta imaju poroditi sazrele.

A kad se to dogodi, i one se uistinu porode, donose ništa manju radost od one kada na svijet dođe dijete, jer su, kao i ono sâmo, izraz hvale i blagoslivljanja Boga.