U one dane iziđe Isus na goru da se pomoli. I provede noć moleći se Bogu. Kad se razdanilo, dozva k sebi učenike te između njih izabra dvanaestoricu, koje prozva apostolima: Šimuna, koga prozva Petrom, i Andriju, brata njegova, i Jakova, i Ivana, i Filipa, i Bartolomeja, i Mateja, i Tomu, i Jakova Alfejeva, i Šimuna zvanoga Revnitelj, i Judu Jakovljeva, i Judu Iškariotskoga, koji posta izdajica.

Isus siđe s njima i zaustavi se na ravnu. I silno mnoštvo njegovih učenika i silno mnoštvo naroda iz cijele Judeje i Jeruzalema, iz primorja tirskog i sidonskog nagrnuše da ga slušaju i da ozdrave od svojih bolesti. I koje su mučili nečisti dusi, ozdravljahu. Sve je to mnoštvo tražilo da ga se dotakne jer je snaga izlazila iz njega i sve ozdravljala.

James Tissot, Jesus Goes Up Alone Onto a Mountain to Pray | izvor: https://bit.ly/3lTR68p

I provede noć moleći se Bogu.

Kako si zamišljam Isusovu molitvu? Je li govori nešto Bogu? Je li samo pred njim stoji? Vapi li ili mu zahvaljuje? Ili oboje? Moli li ga da zna razlučiti, da zna dobro odabrati dvanaestoricu?

Kakva god ona bila, Isusova molitva je potrajala dugo u noć, kroz noć, sve do jutra.

Zbog čega bih ja bio kadar probdjeti u molitvi? Što bi me na to moglo potaknuti?