U ono vrijeme: Pitalo je Ivana mnoštvo: »Što nam je dakle činiti?«

On im odgovaraše: »Tko ima dvije haljine, neka podijeli s onim koji nema. U koga ima hrane, neka učini isto tako.«

Dođoše krstiti se i carinici pa ga pitahu: »Učitelju, što nam je činiti?«

Reče im: »Ne utjerujte više nego što vam je određeno.«

Pitahu ga i vojnici: »A nama, što je nama činiti?«

I reče im: »Nikome ne činite nasilja, nikoga krivo ne prijavljujte i budite zadovoljni svojom plaćom.«

Narod bijaše u iščekivanju i svi se u srcu pitahu o Ivanu nije li on možda Krist. Zato im Ivan svima reče: »Ja vas, istina, vodom krstim. Ali dolazi jači od mene. Ja nisam dostojan odriješiti mu remenje na obući. On će vas krstiti Duhom Svetim i ognjem. U ruci mu vijača da pročisti gumno svoje i sabere žito u žitnicu svoju, a pljevu će spaliti ognjem neugasivim.«

I mnogim je drugim pobudama Ivan narodu navješćivao evanđelje.

 

Ivan je veliki čovjek i veliki, najveći, od sviju proroka.

Pa ipak, on nije Krist.

I on to zna.

Zna i jedno i drugo: i to da nije Krist, kao i ono da – da je tu priču „prodao“ – mogao se praviti Kristom.

Pa ipak, on toga ne čini.

U ključnom trenutku, Krstitelj se miče u stranu i nastavlja vršiti svoje poslanje, pokazujući na Krista.

To je veličina: znati prepoznati svoje mjesto i ulogu (poslanje), potom prepoznato prihvatiti, te u tome biti sretan.